Dobermani...=DD

Doberman ili doberman pinčer je pas nastao mešanjem više rasa pasa. Doberman se obično koristi kao pas čuvar ili policijski pas, i ima reputaciju psa odanog porodici i gospodaru, i nezgodnog ako se sa njim ne postupa kako dolikuje. Pošto se doberman najčešće koristi kao pas čuvar, i zbog nekih njegovih uloga na filmskom platnu, mnogi ljudi se plaše dobermana; mnogi ne razumeju kakav je on u stvari. U suštini, doberman je inteligentana i pažljiva rasa koja napada ljude samo kad oseti da je sam ili njegovo vlasništvo i porodica u opasnosti.

 

Izgled
Ženka dobermana je do grebena visoka oko 64-68 centimetara i teška 34 do 36 kilograma, dok je za mužjake standard visina do grebena leđa 68 do 72 cm (tolerancija +2 cm) a težina 41 kg.

Boja

Većina ljudi poznaje dobermana kao crnog psa sa braon paležom. Međutim, postojanje dva različita gena za boju uzrokuje postojanje četiri različita fenotipa boje kod dobermana. Tradicionalna boja se javlja kada su aleli oba gena dominantni, i takav doberman se obično naziva crnim. Ukoliko je alel jednog od gena recesivan doberman crven (tačnije, crveno-smeđ sa bronzanim mrljama), a ukoliko je alel drugog recesivan, doberman je plavi (sivi). Najmanje zastupljena kombinacija alela (oba recesivna) određuje dobermana srneće (svetlosmeđe) boje (ponegde poznat i kao čokoladni).
U novije vreme se proširio uzgoj i prodaja pete sorte dobermana, nazvane beli doberman. Dobermani ove boje poseduju mutaciju, koja nezavisno od genotipa bilo kojeg od dva gena za boju, sprečava stvaranje proteina pigmenta, tj. životinja je albino. Mada mnogi potencijalni vlasnici dobermana smatraju da je boja dopadljiva, albino doberman treba što manje da se izlaže suncu.

Rep

Mnoge ljude, koji su videli da dobermani imaju repove samo desetak centimetara dugačke, može iznenaditi podatak da se doberman zapravo rađa sa repom koji je duži nego kod većine drugih rasa. Doberman pinčer obično nekoliko dana posle rođenja biva podvrgnut kupiranju, postupku u kome mu se odseca veći deo repa. Objašnjenje za ovo je „izgled“ koji bi pas trebao da ima, onako kako je Luis Doberman prvobitno zamislio psa. To takođe psa čini neustrašivim i čvrstim na izgled.
Sem ovih plitkih razloga za tretiranje životinje na takav, mnogi bi rekli nehuman, način, postoji i praktičan razlog — to uklanja zgodnu „ručku“ za koju bi kriminalac ili napadač mogao da zgrabi životinju dok obavlja čuvarsku ili policijsku dužnost. Još jedan razlog jeste da se psima koji imaju tip repa kao doberman (dugačak sa vrlo malo dlaka ili mesa koje ga pokriva) veoma često dešava „slomljeni rep“. Slomljeni rep može biti sve od stvarnog loma repnih pršljenova pa do mnogo češće povrede kože, koje je veoma teško zalečiti zbog nemogućnosti zavijanja i zaštite repa.
Šta god ljudi mislili o tome, malo kupaca dobermana ima izbor što se tiče dužine repa; kupiranje se mora odraditi ubrzo posle rođenja psa, što znači da odluku skoro uvek donosi odgajivač pre nego što pas bude ponuđen na prodaju.

Doberman (crni sa sečenim ušima)

Uši

Ovo međutim ne važi za podrezivanje ušiju, koje treba odraditi između 7. i 9. nedelje, mada se može odraditi i 6 meseci pa čak i jednu godinu po rođenju psa, te se obično prepušta na volju vlasniku. Podrezivanje odrađeno posle 12. nedelje u velikom broju slučajeva ne uspeva tj. uši ne postaju uspravne. Vlasnici dobermana u sve većem broju biraju da ljubimcu ne podrežu uši, pošto je postupak izuzetno bolan za životinju. Postupak uključuje odsecanje dela ušiju životinje i uspravljanje ostatka uz pomoć podupirača, trake ili zavoja, što dozvoljava hrkavici da se razvije u upravan položaj kako štene raste. Štene će i dalje imati sposobnost da spusti uši nazad ili dole. Postupak traje od par nedelja do par meseci. Ako se traka previše zategne može doći do problema u protoku krvi. Zbog toga to mora da uradi veterinar ili iskusan odgajivač.
Iako nije sprovedeno istraživanje koje bi upoređivalo dobermane podrezanih i nepodrezanih ušiju, veruje se da podrezivanje značajno smanjuje pojavu ušnih infekcija i podliva (krvavih žuljeva nastalih oštećenjem uha, najčešće zbog snažnog trešenja glave).
Mada se postupci podrezivanja ušiju i kupiranja repa mnogina čine nehumanim, tradicionalni doberman je uvek imao i jedno i drugo. U nekim zemljama su danas ti postupci nezakoniti, ali na nekim izložbama, naročito u Sjedinjenim Državama, dobermani mogu da se takmiče jedino ako imaju tradicionalni izgled.

[uredi] Zdravlje

Očekivani životni vek zdravog dobermana je oko 12 godina, s tim da većina dobermana umire između 11. i 13. godine. Uobičajeni zdravstveni problemi su proširena kardiomiopatija, Von Vilebrandova bolest (von Willebrands Disease; poremećaj u krvarenju koji se može testirati genetičkim testom) i problemi sa prostatom; dok su ređi hipotireoza, rak, displazija kukova, a kod plavih i srnećih i alopecija („ćelavost“, opadanje dlake).

Istorija

Dobermana je prvi odgojio Luis Doberman u Nemačkoj oko 1890. godine. Kao porezniku, trebao mu je pas za zaštitu, pa je odlučio da odgaji novu rasu, koja bi po njegovom mišljenju bila idealna kombinacija snage, odanosti, inteligencije, i neustrašivosti. Razvoj i usavršavanje rase su nastavili Oto Goler (Otto Goeller) i Filip Gruning (Philip Gruening).
Veruje se da je doberman nastao ukrštanjem više rasa koje su imale osobine koje su tražene u dobermanu, uključujući pinčera, rotvajlera, turinškog ovčara (Thuringian Shepherd Dog), crnog hrta, nemačku dogu, vajmarovog trkača (Weimaraner), nemačkog kratkodlakog ptičara i nemačkog ovčara. Tačan odnos mešavine krvi, pa čak i rase, ostali su nepoznati do današnjeg dana, mada mnogi stručnjaci veruju da je doberman kombinacija najmanje četiri od pomenutih rasa. Jedini izuzetak je dokumentovano ukrštanje sa hrtom. Takođe je rasprostranjeno mišljenje da je nemački ovčar dao najviše gena u uzgoju ove rase.